Sergej Prokofjev i Josif Staljin su umrli istog dana, 5. marta 1953. godine. Njegovo telo je zbog sveopšte gužve oko Staljinove smrti čekalo tri dana da bude odnešeno, a na sahrani je korišćeno papirno cveće i snimljena muzika - jer su svi muzičari i sve pravo cveće bili rezervisani za Staljinovu sahranu.
Za to vreme je Prokofjevljeva žena Lina (doduše već desetak godina od njega praktično razdvojena jer je švrljao sa mlađom) čamila u zatvoru osuđena na dvadeset godina zbog špijunaže jer je pokušala da svojoj majci u Španiju pošalje novac.
Ali dok još nije umro svašta je radio. Tokom rata sarađivao je sa rediteljem Sergejom Ejzenštajnom, i između ostalog napisao muziku za njegov film "Aleksandar Nevski".
U ovom filmu tevtonski vitezovi pevaju "Peregrinus, expectavi, pedes meos, in cymbalis" (oko 2:00 u gornjem videu) dok marširaju u bitku. Ovi navodno "lažni latinski stihovi" zapravo su pozajmica iz jednog dela Igora Stravinskog, a stavljajući ih u usta negativaca Prokofjev daje svoj komentar povodom odluke Stravinskog da se ne vraća u Rusiju (što je Prokofjev učinio 1935.) već ostane na trulom zapadu, kao i nekih umetničkih nesuglasica.
Uprkos rivalstvu koje je među njima dvojicom postojalo godinama, Stravinski je izjavio da je Prokofjev drugi najbolji ruski kompozitor trenutno živ - sebi naravno dodelivši prvo mesto.
No comments:
Post a Comment