Prisutnost u svim životnim tokovima

U M E T N I C I I D E L A

Prisutnost u svim životnim tokovima

Ivan Tabaković povodom svoje izložbe kolaža

Ono što su kamere videle na raznim meridijanima steklo se u rukama Ivana Tabakovića koji je od tih dokumenata stvorio jednu viziju, jednu sliku sveta. Ta slika sveta, viđena ovih dana u galeriji Kulturnog centra Beograda, govori o ljudskim stremljenjima, o ljudskim nadama, o tajnama, o licemerstvu, o neizvesnosti, o životnim tokovima, o poslovnim odnosima, o društvenoj zabavi i o čemu sve još ne priča ovaj umetnik koji nas neprestano zapanjuje novim poduhvatima i novim pronalascima.

Danas pred sudom onih koji gledaju njegove kolaže on je istovremeno pesnik i satiričar, vizionar i dramatičar, moralist i posmatrač, on je prikazao rastur i sjedinjenje životnih tokova, on je saopštio kako se u njima sudbine menjaju, obnavljaju se i nestaju. U slikarevom ateljeu pre mnogo meseci posmatrali smo rađanje ovog sveta o kome ovih dana govori Beograd. Iznenađenje je prevstavljala Tabakovićeva namera da se bavi kolažom jer je izgledalo da je to silazak sa sigurne staze.

- Svaka definicija umire u onom trenutku kad je izrečena – rekao je umetnik nedavno – kao kad čovek baci kamen u reku i vidi u krugovima jednu viziju koja brzo nestaje. Može on i sam da skoči za kamenom, sve što se kasnije desi, biće nešto drugo, nešto treće. Sve je neponovljivo. U jednom trenutku znao sam da jedino na ovaj način, radeći kolaž, mogu da kažem ono što sam osećao. Nije ovo zato slučajan poduhvat. Ja ću se i ubuduće prihvatati svih načina izražavanja koje umetnost poznaje u nameri da ono što hoću da kažem, kažem na najprikladniji način.

Objasnio je zatim da njegovo interesovanje nikada nije bilo upućeno jednim pravcem. Kolaž ima izvesne karakteristike i bogate mogućnosti izražavanja, jer svi elementi postoje i postoji takvi kakve ljudska ruka teško može proizvesti. Stvar je naše intervencije, naših shvatanja, tamnine ili svetlosti našeg bića, stvar je našeg poimanja sveta kako ćemo rasporediti sve te elemente u jednu predstavu za jedan naš vizuelni doživljaj.

- Kolaž se može uporediti sa elektronskom muzikom, rad na kolažu sa sistemom komponovanja elektronske muzike, sa montažom ogromnog registra zvukova koji, spajajući se, rađaju najfantastičnije muzičke predstave koje je svet čuo. Kolaž je i u dosluhu sa naukom, sa naučnim zakonima, iako bi se reklo da se isti elementi mogu upotrebiti u bezbroj sadržaja. Još jedna vredna osobina kolaža je u brzini izrade, a to je veoma značajno, veoma važno da se misao ne izgubi. Nama koji oživotvorujemo svoje predstave ionako se dešava da po završetku dela vidimo da je zamisao iščezla, da je to pred nama nešto drugo, pomalo stvarno, da smo izgubili viziju negde u procesu stvaranja. To je u izvesnom smislu i opravdano, jer uvek dolaze novi tokovi, nove težnje, nove preokupacije i tako se rađa slika i tako se delo preoblikuje i protiv naših namera, i tako na kraju ne znamo uvek da li smo hteli da stvorimo ono što smo stvorili. Radeći kolaž ja sam često hvatao svoje predstave, zarobljavao ih u rasporedu elemenata i verujte da su nam ta ropstva naših ideja najdragocenija.

Za Tabakovića je osnovno da mora postojati jedan izvor osećajnih stanja koja su vezana za svakodnevne događaje i opservacije. Da umetnik u toj „akumulaciji“ utisaka, predstava, misli, želja, razloga, pobuda i osećanja pronađe način da sve to saopšti kako bi se oslobodio te strašne naslage, kako ga ne bi uništila sopsvena misao.

- Umetnik mora da bude prisutan u svim životnim tokovima, da se svuda nalazi u društvu i na ulici i u prirodi, na koncertu, u bioskopu, u igri i u ratovima. Za njega ne treba da ima nezanimljivih tema, sve treba da bude predmetom našeg neprestanog interesovanja. Mi se možemo hvaliti da smo našli sredstva kojima se sve kazuje, ali to nije tačno i ne mogu da se sa tim saglasim. Kad dođe novo vreme (a ono neprestano dolazi) i donese novi život, ovo dvoje jedno drugom uzajamno daju definiciju. Mi možemo da pokušamo da uhvatimo vreme, mi smo ga samo nama dostupnim načinima uhvatili u našim pokvarenim časovnicima, koji su tačni dva puta dnevno. Na taj način oni su svedoci promicanja vremena, oni ne prate naš život, već samo dokazuju zastarevanje naših predstava, naših načina mišljenja, nas samih – time što pokazuju tačno vreme dva puta dnevno. Pa i to je fenomen, to što se dešava svakodnevno na Slaviji, u pokvarenom časovniku koji za trenutak hvata vreme i pokazuje ga apsolutno tačno, zatim u svojevremenoj čamotinji čeka da se dan ponovi...

Kolaži koji su pod imenom „Život, misli, snovi“ ušli su u galeriju Kulturnog centra Beograda nikada više neće biti izloženi u jugoslovenskim dvoranama. Sudbina im je da pređu okean i da se nastane u Njujorku, u galeriji DORSKI u Medison aveniji. Otpratiće ih glavom Sam Dorski i prikazati amerikancima. Ovim povodom razgovaram sa Ivanom Tabakovićem o otuđenju dragih dela, o praznini koja nastaje iza njih i o groznici umetnikovoj da stvori nešto drugo što će zavoleti, što će biti u njega do ponovnog rastanka.

- Ne može se to nazvati tugom, kaže Tabaković, ne to je nešto drugo, to je izvesna tuga. Ali ljudi će to i dalje gledati. Ja već radim u nameri da stvorim nešto savršenije. Ja sam u neprestanom nemiru, verujem da se ljudska misao prostorno kreće, ne mogu da se zadovoljim da moje interesovanje bude upućeno jednim pravcem. Sve se neprestano potvrđuje i poništava i kako da onda budemo zadovoljni jednim otkrićem, kako da se pomirimo sa samo jednom predstavom? Svetlo ne možemo definisati bez tame. To su suprotnosti među kojima je razapet naš svet. Čim smo nešto potvrdili mi smo ga odmah i pobili. Tragedija Hamleta je baš u tome što se nalazio u životnoj neizvesnosti, što se nije opredelio, što se nalazio između suprotnosti i tako sagledao sve sukobe i dramatiku ljudskih života, nalazeći se bez odluke. On se dakle nije nigde priklonio. Umetnik mora neprestano da se opredeljuje i da odlučuje, ako ne odlučuje, on ne zna šta hoće, ako ne zna šta hoće, on nije umetnik...

Tako je pre nekoliko dana objašnjavao svoju izložbu Ivan Tabaković, profesor rođen u Aradu u Rumuniji, umetnik koji je prvu samostalnu izložbu imao pre 43 godine, čija su dela putovala u Lavov, Varšavu, Barselonu, Sarbriken, Pariz, Mec, Cirih, Rim, Filadelfiju. Jednom rečju, dugačak je put dela Ivana Tabakovića: Gran pri za slikarstvo i keramiku na Međunarodnoj izložbi u Parizu, nagrade na međunarodnim izložbama u Ostendeu i Pragu, nagrade i priznanja koje je u zemlji dobio, govore i da je put umetnikovih dela bio veoma uspešan.​​​

M.Gligorijević

„Borba“, 3.4.1966.

There is such a thing as a free print

Behind the clumsy title is a story of a very nice gesture by Emiliano Granado, a photographer who made my day some time ago. He had a bunch of prints around, left over from his efforts to edit a project he was doing, about his life and travels in Argentina and he decided to mail them to anyone who sent him an address and asked for a print. Sure enough, just when I almost forgot about it, my mother gave me a nice thick envelope and in it was this:



Thanks Emiliano, here's to you and to a thousand new projects!

Nove slike Beograda 2000-2010

Prvo nekoliko reči o fotografskoj galeriji Artget. Ona operiše u okviru KCB i predstavlja različite izložbe, domaće i strane. Video sam tamo nekoliko zaista vrhunskih izložbi (retrospektivu italijanskih neorealista, izložbu Stanka Abadžića, kolekciju fotografija koje su Voji Mitroviću poklanjali velikani za koje je radio), ali uglavnom su tu suvkasti projekti, koje me ostave ravnodušnim (Press Photo je svake godine osrednja slikovnica, nedavno su imali nešto što se zvalo "Biseri srpske fotografije", to me ostavilo ravnodušnim već u naslovu).

Nije to iznenađujuće, nemamo mi baš neku fotografsku scenu, postoje samostalni autori, raznih pristupa, ali uglavnom nedovoljno organizovani, pa i nedovoljno fokusirani; s druge strane su fotografske institucije, koje se drže pristupa od pre nekoliko decenija, a zapravo nemaju puno da ponude, čak ni kad se uporede sa sopstvenom produkcijom od pre istih tih par decenija. Naravno, nisu zainteresovani za ljude koji nisu spremni da se igraju njihovih igrica konkursa-članstava i sl. Možda ne bi ni umeli da ih nađu, čak i kad bih hteli - siguran sam da se ne snalaze na internetu. 

Ovaj tekst pišem jer želim da dam svoje mišljenje o izložbi koja je nedavno otvorena u Artgetu: "Nove slike Beograda 2000-2010". Ova izložba je orijentisana na umetnike, više nego na reportere i kustos koji je sastavio se u kratkom tekstu koji napola objašnjava, a napola pravda postojanje iste, bavio poetikama autora zastupljenih na istoj. A izložba, pa odite da je vidite. Meni je bila dosadna i čak i pomalo odvratna, kao neko jeftino prežvakavanje stilova i formi, odavno potrošenih u svetu, pa čak i kod nas, koje otkrivaju i pokazuju malo ili čak i ništa. Nešto što je valjda najviše primetno u većini domaće filmske produkcije. Tako smo imali fotografije u obliku kruga, fish-eye objektivom, pa fotografije u obliku nepravilnih figura, nastale preklapanjem više raznih fotografija, pa podražavanje reporterskog stila centralno-evropske fotografije sredine veka (ovaj deo, istina, najbolje tehnički izveden, čak i sa par iskrica - ostaje problem što se to naziva "novom fotografijom"). I sve to i nije neki nov problem samo po sebi, prosečnim fotografijama se Artget puni redovno. Problem je što te institucije, stvaralački impotentne kakve jesu, pokušavaju da nametnu norme koje će odrediti šta je to nova fotografija Beograda i u tome verovatno donekle i uspevaju, jer koriste proverene forme, glavnu gradsku foto-galeriju, pričaju o nekim poetikama, kao da one stvarno postoje u tome što pokazuju i sve u svemu, ozvaničavaju tu učmalost kao jedinu stvarnost beogradske fotografije. A ona to ipak nije.