LEGITIMACIJA DANIELLA KISSA, MAĐARSKA 1943.(Čitav život)
Za M.
Prošle godine, kao što znate, boravila sam u Švedskoj na poziv Instituta za pozorišna istraživanja. Izvesna gospođa Johanson, Kristina Johanson, bila mi je vodič i instruktor. Videla sam pet-šest predstava, od kojih je najzanimlјivije pomenuti uspeh BeketovogČekajući Godoa koji se prikazuje zatvorenicima. Posle deset dana, kada sam se vratila kući, još sam živela u tom dalekom svetu kao u snu.
Gospođa Johanson bila je žena ambiciozna i želela je da mi pokaže za tih deset dana sve što se može videti u Švedskoj, sve što bi moglo „kao ženu" da me interesuje. Nije tako izostao ni čuveni jedrenjak Vasa, koji je izvađen iz mulјa posle nekoliko vekova, očuvan kao kakva faraonska mumija. Jedne večeri, posle predstave Sonate duhova u Nacionalnom pozorištu, moja me domaćica odvede u Biblioteku. Jedva sam uspela, na brzinu, za nekim šankom, da pojedem sendvič.
Bilo je već oko jedanaest i biblioteka je bila zatvorena. Međutim, gospođa Johanson pokaza portiru neku propusnicu i on nas uvede, gunđajući. Držao je u ruci veliku alku s klјučevima, kao onaj čuvar koji nas je, dan ranije, uveo u Centralni zatvor na predstavuGodoa. Moja me domaćica predade u ruke ovom Kerberu i reče mi da će doći po mene ujutro u hotel, a da ja samo razgledam s mirom Božjim biblioteku, gospodin će mi već pozvati taksi, gospodin mi stoji na raspolaganju... Šta sam mogla drugo nego da prihvatim ovu lјubaznu ponudu. Čuvar me doprati do jednih golemih vrata koja otklјuča, zatim upali neko čkilјavo svetlo i ostavi me samu. Čula sam kako se iza mene okreće klјuč u bravi; tako se nađoh u biblioteci kao u kazamatu.
Odnekud je dopirala promaja, lјulјajući plase paučine koja se, nalik na prlјavu iskidanu gazu, spuštala preko polica sa knjigama kao u kakvom podrumu preko sortiranih flaša sa starim vinima. Sve su prostorije bile iste, povezane uskim prolazom i svuda je dopirao onaj propuh čiji izvor nisam mogla da utvrdim.
Onda se setih, pre nego što sam i videla čestito knjige (ili sam do tog otkrića došla tek kada sam ugledala slovo „C" na jednom od tomova u trećoj prostoriji): svaka sala sadrži po jedno slovo Enciklopedije. Ovo je treća. Zaista, u četvrtom odelјenju sve su knjige bile obeležene slovom „D". Odjednom, gonjena nekim nejasnim predosećanjem, počeh da trčim. Čula sam kako mi koraci odjekuju višestrukim ehom koji se gubio negde u mračnoj daljini. Uzbuđena i zadihana, dođoh do slova „M" i, sa sasvim jasnom namerom, otvorih jednu od knjiga. Bila sam shvatila, prisetivši se valjda da sam o tome već negde čitala, da je to čuvena Enciklopedija mrtvih. Začas mi se sve razjasnilo, još pre nego što sam otvorila golemi svezak.
Prvo što sam ugledala bila je njegova slika. Jedna jedina, utisnuta između dvostubačnog teksta, skoro po sredini stranice. To je ona fotografija koju ste videli na mom pisaćem stolu. Snimlјena je godine 1936, dvanaestog novembra, u Mariboru, po njegovom izlasku iz vojske. Ispod snimka, njegovo ime i, u zagradi, godine: 1910–1979.
Vi znate da je moj dobri otac umro nedavno i da sam bila jako vezana za njega još od svojih najranijih dana. Ali neću o tome. Ono što je ovde važno, jeste činjenica da je on umro nepuna dva meseca pre mog švedskog izleta. Na ovo putovanje sam se dobrim delom bila odlučila upravo da bih zaboravila nesreću koja me beše zadesila. Mislila sam, kao što lјudi u teškim nevolјama misle, da će mi promena mesta pomoći da zaboravim svoj bol, kao da svoju nesreću ne nosimo u sebi.
Naslonjena ramenom na klimave drvene police, držeći knjigu u naručju, čitala sam njegovu biografiju, zaboravivši sasvim na vreme. Knjige su bile, kao u srednjovekovnim bibliotekama, vezane debelim lancem za gvozdene karike na policama. To sam shvatila tek u času kada sam krenula da izvadim teški svezak kako bih ga prinela što bliže svetlu.
Odjednom me obuze neka zebnja, pošto mi se učini da sam se već suviše dugo zadržala i da bi me gospodin Kerber (tako sam ga zvala u sebi) mogao zamoliti da prekinem svoju lektiru. Zato počeh da prelećem pogledom paragrafe, okrećući raskloplјenu knjigu, koliko je to dopuštao lanac, prema oskudnoj svetlosti sijalice. Silna prašina koja je bila napadala na rubove kao i plase zalјulјane tamne paučine svedočili su jasno o tome da ove tomove niko ne pomera. Knjige su bile okovane u negve, kao robijaši na galijama, a na lancima nije bilo lokota.
To je dakle, mislila sam u sebi, ta čuvena Enciklopedija mrtvih! Zamišlјala sam da je to neka drevna knjiga, „knjiga starostavna", nešto poput Tibetanske Knjige mrtvih ili Kabaleili Žitija svetaca, dakle neka od onih ezoteričnih tvorevina lјudskog duha u kojima mogu da uživaju samo pustinjaci, rabini i monasi. U jednom času, shvativši da će ovo čitanje potrajati do zore, a da od svega neće ostati za mene nikakvog materijalnog traga, za mene i za moju majku, reših da prepišem nekoliko najvažnijih činjenica, da napravim neku vrstu rezimea očeve biografije.
Ovo što ovde piše, u ovoj svesci, to su obični enciklopedijski podaci, beznačajni za svakog drugog osim za mene i za moju majku; imena, mesta, datumi. I to je jedino što sam uspela, na brzinu, da zapišem, negde u svitanje. Ali ono što čini tu enciklopediju jedinstvenom na svetu – ne samo zato što je unikatna – to je način na koji su opisani lјudski odnosi, susreti, pejzaži; ono obilјe detalјa od kojih je sastavlјen lјudski život. Podatak (na primer) o njegovom mestu rođenja, potpun i tačan („Kralјevčani, opština Glina, srez sisački, oblast Banija") popraćen je još i geografskim i istorijskim pojedinostima, jer tamo je sve zapisano. Sve. Predeo njegovog rodnog kraja dat je tako živo da sam se, čitajući, prelećući zapravo redove i pasuse, osećala kao da sam bila tamo, u srcu tog predela: sneg na vrhovima dalekih planina, gola stabla, zaleđena reka po kojoj, kao na Brojgelovim pejzažima, promiču na čkalјkama deca, među kojima sam videla jasno i njega, svog oca, mada tad još ne bejaše moj otac, nego samo onaj koji će biti moj otac, onaj koji je bio moj otac. – Zatim bi predeo naglo ozeleneo, buknuo bi cvet na stablima, ružičast i beo, procvetavaju na moje oči bokori gloginja, sunce preleće iznad sela Kralјevčani, zvone zvona sa seoske crkve, muču krave u štalama, a na prozorima kuća sja rumeni odraz jutarnjeg sunca i topi ledene stalaktite na oluku.
Onda sam videla, kao da se sve to na moje oči odvija, kako se kreće ka seoskom groblјu pogrebna povorka. Četvorica gologlavih muškaraca nose čamov sanduk na ramenu, a na čelu povorke korača, sa šeširom u ruci, čovek za koga znam – tako i piše u Knjizi – da je moj deda po ocu Marko, muž pokojnice koju ispraćaju na večni put. Tu stoji sve i u vezi s njom, uzrok bolesti i smrti, godina rođenja, tok bolesti. I piše u čemu je sahranjena, ko ju je okupao, ko joj je stavio novčiće na oči, ko joj je vezao bradu, ko je sanduk tesao, gde je stablo posečeno. Mislim da iz ovoga možete naslutiti, bar približno, količinu informacija koju unose u Enciklopediju mrtvih oni koji su uzeli na sebe težak i hvale dostojan zadatak da zabeleže – bez sumnje objektivno i nepristrasno – najviše što se može zabeležiti o onima koji su završili svoj zemalјski put i uputili se ka večnom trajanju. (Jer oni veruju u čudo biblijskog uskrsnuća, i ovom golemom kartotekom samo pripremaju dolazak tog časa. Tako će svak moći da pronađe ne samo svoje bližnje nego, u prvom redu, svoju sopstvenu zaboravlјenu prošlost. Ovaj će registar tada biti velika riznica sećanja i jedinstven dokaz uskrsnuća.) Očigledno, za njih nema razlike, kada je u pitanju život, između nekog banijskog trgovca i njegove žene, između seoskog popa (a to je bio moj pradeda) i seoskog zvonara, nekog Ćuka, čije je ime takođe zapisano u knjizi o kojoj govorim. Jedini uslov – to sam odmah shvatila, jer mi je izgleda ta misao došla još pre nego što sam i uspela da je proverim – da bi se ušlo u Enciklopediju mrtvihjeste da onaj čije je ime tu zapisano ne bude zastuplјen ni u jednoj drugoj enciklopediji. Ono što mi je zapelo za oko pri prvom pogledu, dok sam prelistavala tom „M" – jedan od hilјadu tomova na to slovo – jeste odsustvo poznatih lјudi. (To sam začas proverila, okrećući promrzlim prstima stranice, tragajući za imenom mog oca.) U Enciklopediju ne bejaše, kao posebna jedinica, unesen ni Mažuranić, ni Mejerholјd, ni Malmberg, niMaretić, iz čije je gramatike moj otac učio, ni Meštrović, koga je jednom video na ulici, ni Maksimović Dragoslav, strugarski radnik, kojeg je poznavao moj deda, ni Milojević Tasa, prevodilac Kauckog, s kojim je moj otac razgovarao jednom kod „Ruskog cara".Enciklopedija mrtvih delo je neke sekte ili verske organizacije koja je u svom demokratskom programu istakla egalitarističku viziju sveta mrtvih – bez sumnje inspirisanu nekom od biblijskih postavki – a sa namerom da se ispravi ljudska nepravda i da se svim Božjim stvorenjima dâ jednako mesto u večnosti. Shvatila sam uskoro i to daEnciklopedija ne seže u daleku tamu istorije i vremena, nego da počeci ove knjige datiraju negde posle 1789. Ova čudna eruditna kasta mora da ima svuda po svetu svoje privrženike koji riju po čitulјama i po biografijama lјudi, uporno i diskretno, a zatim obrađuju podatke i dostavlјaju ih ovoj centrali koja se nalazi u Stokholmu. (Nije li možda, pitala sam se na trenutak, i gospođa Johanson njihov adept? I nije li me dovela u ovu biblioteku – pošto sam joj poverila svoju nesreću – da bih otkrila Enciklopediju mrtvih i našla u njoj zrno utehe?) To je sve što mogu da znam, da slutim o njihovom radu. Razlozi njihovog tajnog delovanja mislim da se mogu otkriti u dugoj tradiciji crkvenih progona, a s druge strane, rad na enciklopediji kao što je ova zahteva izvesnu razumlјivu diskreciju, kako bi se izbegao pritisak lјudske sujete i sprečio pokušaj korupcije.
Nije, međutim, manje čudo od njihovog tajnog delovanja ni njihov stil, taj neverovatni amalgam enciklopedijske lapidarnosti i biblijske rečitosti. Evo, ovaj šturi podatak što ga nalazim u svojoj svesci onako kako sam ga zapisala, tamo je, na prostoru od nekoliko pasusa, zgusnut do te mere da se u duhu onog koji čita pojavlјuje začas, kao mađijom, suncem ozaren predeo, brzo preletanje slika. Evo nose trogodišnjeg dečaka u jari sunčanog dana preko planinskih staza, nose ga kod njegovog dede po majci, a u pozadini, u drugom i trećem planu, ne znam kako da to nazovem, naziru se vojske, financi, žandarmi, čuje se daleka grmlјavina topova i promuklo lajanje pasa. Tu je sažeta hronologija prvog svetskog rata, tutnje vozovi kraj neke varošice, svira bleh-muzika, klokoće voda na usta čuturice, pršti staklo, lepršaju zamahnute marame... Sve su to posebni paragrafi, svako je razdoblјe dato u nekoj vrsti pesničke kvintesencije i metafore, ne uvek hronološki, nego u nekoj čudnoj simbiozi vremena, prošlog, sadašnjeg i budućeg. Kako inače objasniti u tom tekstu, u ,,slikovnici" njegovih prvih pet godina provedenih kod dede u Komogovini, žalosni komentar koji glasi, ako sam ga dobro zapamtila: „To će biti najlepše godine njegova života"? Zatim slede zgusnute slike detinjstva, svedene takorekuć na ideografske znake: imena učitelјa, drugova, dečakove „najlepše godine" u smeni godišnjih doba; radosno lice po kojem plјušti kiša, kupanje u reci, spuštanje sankama niz zavejani breg, lov na pastrmke, a odmah zatim – ili istovremeno, ako je to mogućno – povratak vojnika sa evropskih ratišta, čuturica u dečakovoj ruci, gas-maska sa razbijenim staklom kraj nasipa. I imena, biografije. Susret udovca Marka sa budućom ženom Sofijom Rebračom, rodom iz Komogovine, svadbena svečanost, potcikivanje, trk seoskih konja i vijorenje barjaka i pantlјika, ceremonijal izmene prstenova, kolo i pesma pred crkvenim vratima, dečak u svečanom odelu, u beloj košulјi i sa grančicom ruzmarina u reveru.
Ovde, u mojoj svesci, piše samo „Kralјevčani", no to je razdoblјe u Enciklopedijirazrađeno u nekoliko sažetih paragrafa, sa imenima i datumima, opisano je vreme ustajanja, čas kada je kukavica na zidnom časovniku objavila buđenje i kada se dečak trgao iz bunovnog sna. Tu su imena kočijaša, imena suseda koji su ih ispratili, portret gospodina učitelјa i njegove reči upućene dečakovoj novoj majci; saveti sveštenika, reči onih koji su ostali u ataru sela da im još jednom mahnu u pozdrav.
Ništa tu, velim, ne fali, ništa nije izostavlјeno; ni izgled puta, ni boje neba, a inventar gazda Marka nabrojan je do u tančine. Ništa nije zaboravlјeno, ni imena pisaca starih udžbenika i čitanki punih dobrodušnih saveta, poučnih priča i biblijskih parabola. Svako razdoblјe života, svaki doživlјaj je zabeležen, svaka riba uhvaćena na udicu, svaka pročitana stranica, ime svake bilјke koju je dečak uzbrao.
Evo zatim mog oca kao mladića, evo prvog šešira, prve vožnje fijakerom, u zoru. Evo i imena devojaka, evo reči pesama koje su se u to vreme pevale, evo teksta lјubavnog pisma, evo novina koje je čitao – celo razdoblјe mladićstva sažeto u jednom jedinom pasusu.
Sad smo već u Rumi, gde moj otac pohađa gimnaziju. Neka vam ovaj primer pokaže u kojoj je meri Enciklopedija mrtvih sveznadar, kako se to nekad govorilo. Princip je jasan, mada čoveku zastaje dah pred tom erudicijom, pred tom potrebom da se sve zabeleži, sve što činjaše lјudski život. Tu stoji, dakle, sažeta istorija Rume, klimatski snimak grada, opis železničkog čvora; ime štamparije i sve što se tu štampa u to vreme, koje novine i koje knjige; predstave putujućih pozorišta i atrakcije gostujućih cirkusa; opis ciglane... gde jedan mladić, naslonjen na stablo bagrema, govori na uvo jednoj devojci neke lјubavne i pomalo skaredne reči (tekst nam je dat u celini). A sve je to – železnica, štamparija, Pokondirena tikva, cirkuski slon, pruga koja se odvaja za Šabac – tu navedeno u funkciji ličnosti o kojoj se govori. Tu je još i izvod iz školskog dnevnika, ocene, crteži, imena drugova, sve do sedmog gimnazije (sedmo B), kada će se mladić sukobiti sa profesorom L. D., predavačem istorije i geografije.
Odjednom se nalazimo u srcu novog grada, godina je dvadeset i osma, mladić ima na đačkoj kapi oznaku VIII, pustio je brčiće. (Te će brčiće imati celog života. Jednom ih je, ne tako davno, nepažnjom zasekao, a zatim obrijao. Ugledavši ga, zaplakala sam: to je bio neki drugi čovek. U tom plaču bilo je nekog trenutnog, nejasnog saznanja o tome koliko će mi, kad umre, nedostajati.) Sad ga eto pred Gradskom kavanom, zatim u bioskopu, gde se čuje pijanino a na platnu se odvija Putovanje na mesec. Potom ga zatičemo pred oglasnim stubom na Jelačićevom trgu gde razgleda sveže izleplјene plakate, a na jednom – i taj vam detalј dajem samo kao kuriozum – oglas za Krležino predavanje. Ime Ane Eremije, njegove tetke po majci, kod koje će stanovati u Zagrebu, u Jurišićevoj, stoji tu naporedo sa imenom operskog pevača Križaja, koga je sreo u Gornjem gradu, Ivana Labusa, postolara, kod koga je popravlјao cipele, i nekog Ante Dutine, u čijoj je pekari kupovao zemičke...
U Beograd se dolazi te daleke 1929, preko Savskog mosta, valјda na isti način kao i danas, sa radošću susreta. Čuje se kloparanje točkova voza preko železne mostovne konstrukcije, Sava teče mutno-zelena, lokomotiva zavija i usporava, a na prozoru drugog razreda pomalјa se moj otac, zagledan u daleke vidike nepoznatog grada. Sveže je jutro, magla se polako diže iznad horizonta, a iz dimnjaka parobroda „Smederevo" izvija se crn dim, čuje se muklo zavijanje lađe koja će netom isploviti za Novi Sad.
Moj je otac proveo sa manjim prekidima nekih pedeset godina u Beogradu, a ta suma živlјenja, taj zbir od nekih osamnaest hilјada dana i noći (četiristo trideset i osam hilјada sati) data je ovde, u Knjizi mrtvih, na prostoru od nekih pet-šest stranica! A da je pri tom poštovana i hronologija, bar u glavnim crtama, jer dani teku kao reka vremena, ka ušću, ka smrti.
Septembra te iste dvadeset i devete godine, moj otac se upisuje u geodetsku školu, a Knjiga daje istoriju nastanka geodetske škole u Beogradu i pristupnu besedu direktora Stojkovića (koji će poželeti budućim geometrima da časno služe kralјu i otadžbini, jer na njima leži težak zadatak da ubeleže u karte nove granice naše domovine). Sad se mešaju imena slavnih bitaka i ne manje slavnih poraza prvog svetskog rata – Kajmakčalan, Mojkovac, Cer, Kolubara, Drina – sa imenima poginulih profesora i đaka, ocene iz nacrtne geometrije, crtanja, istorije, veronauke, krasnopisa. Tu se pojavlјuje i ime neke Rose, Roksande, prodavačice cveća, sa kojom je Đ. M. flertovao, kako se u to vreme govorilo, kao i imena Borivoja-Bore Ilića, kafedžije, Milenka Azanje, krojača, Koste Stavroskog, kod kojeg je svraćao ujutro na vruć burek, nekog Krtinića, koji ga je opelјešio na kartama. Sledi slisak filmova i utakmica koje je gledao, datumi izleta na Avalu i Kosmaj, svadbe i sahrane kojima je prisustvovao, imena ulica u kojima je stanovao: Cetinjska, Carice Milice, Gavrila Principa, Kralјa Petra Prvog, Kneza Miloša, Požeška, Kamenička, Kosmajska, Brankova; imena pisaca udžbenika geografije, geometrije i planimetrije, naslovi knjiga koje je voleo: Gorski car, Hajduk Stanko, Selјačka buna; bogosluženja, cirkuske predstave, defilei sokolskog društva, školske priredbe, izložbe crteža (gde je jedan akvarel mog oca bio pohvalјen od žirija). Tu je ubeležen i dan kada će pripaliti prvu cigaretu, u školskom zahodu, a po nagovoru nekog Ivana Gerasimova, sina ruskog emigranta, koji će ga odvesti, nedelјu dana kasnije, u jednu u ono vreme čuvenu beogradsku kafanu gde svira ciganski orkestar a ruski grofovi i oficiri plaču uz balalajku i gitaru... Nije izostavlјeno tu ništa: svečanost otvaranja spomenika na Kalemegdanu, trovanje sladoledom kuplјenim na uglu Makedonske ulice, neke šimi-cipele za koje je dobio novac od svog oca kao nagradu za dobro položen diplomski ispit.
Sledeći paragraf već govori o njegovom odlasku u Užičku Požegu, godina je 1933, maj. Sa njim putuje u vozu, u drugoj klasi, i nesrećni Gerasimov, sin emigranta, to je obojici prva služba: premeravaju zemlјu Srbiju, prave katastarske i kartografske planove, nose letvu i teodolit, naizmenično; na glavama im slamni šeširi, već je leto, sunce žeže, pentraju se na brda, dozivaju, arlauču, počinju jesenje kiše, svinje riškaju, živina se uznemirila, treba skloniti teodolit, koji privlači grom. A uveče, kod seoskog učitelјa Milenkovića piju šlјivovicu, vrti se ražanj, Gerasimov psuje na srpskom i ruskom naizmenično, rakija je žestoka. Jadni Gerasimov umire od zapalјenja pluća novembra te iste godine, i Đ. M. će biti taj koji će mu stajati nad samrtnom postelјom i slušati njegova buncanja. Kao što će stajati i nad njegovim grobom, pognute glave, sa šeširom u ruci, razmišlјajući o prolaznosti lјudskog trajanja.
Eto šta je ostalo u mom sećanju iz te lektire, eto šta je ostalo u mojim beleškama zapisanim na brzinu, premrzlim prstima, te noći, tog jutra zapravo. A to su čitave dve godine, dve naizgled jednolične godine, gde Đ. M., od maja do novembra, po hajdučkom kalendaru, nosi nogare i teodolit po planinama i ravnicama, godišnja se doba smenjuju, reke se razlivaju pa se vraćaju u svoja korita, lišće ozeleni pa počinje da žuti, moj otac sedi u hladu rascvalih šlјiva, zatim se sklanja pod neku strehu, munje osvetlјavaju večernji pejzaž, jeka se grmlјavine razleže po kotlinama.
Letnje je vreme, sunce upeklo, a naši geometri (sada je s njim neki Dragović) svraćaju, u podne, u jednu kuću (ulica i broj), kucaju na vrata, traže vode. Iz kuće izlazi neka devojka, dodaje im vrč ledene vode, kao u kakvoj narodnoj pesmi. To će biti, ta devojka – mislim da slutite – ona koja će postati moja majka.
Neću vam prepričavati, sad, po sećanju, kako je sve to tamo zabeleženo, opisano – dan i tok prosidbe, starinska svadba gde se troši nemilice, čitav živopisni folklor koji činjaše deo tog života – jer mi se sve to čini nedovolјnim i fragmentarnim u odnosu na original. Ali ne mogu da vam ne pomenem da je tu naveden spisak kumova i zvanica, ime sveštenika koji će ih venčati, zdravice i pesme, pokloni i njihovi donosioci, spisak jela i pića. Tu onda sledi, hronološki, onaj prekid od pet mseci, između novembra i maja, kada se mladi par nastanjuje u Beogradu, raspored soba i nameštaja, cena šporeta, kreveta i ormana, kao i one prisnosti koje su, u sličnim prilikama, uvek tako iste a uvek tako različne. Jer – a to je mislim osnovna poruka sastavlјača Encikloledije – nikad se ništa ne ponavlјa u istoriji lјudskih bića, sve što se na prvi pogled čini da je isto jedva da je slično; svaki je čovek zvezda za sebe, sve se događa uvek i nikad, sve se ponavlјa beskrajno i neponovlјivo. (Stoga satavlјači Enciklopedije mrtvih, tog veličanstvenog spomenika različitosti, insistiraju na pojedinačnom, zato im je svako ljudsko stvorenje svetinja.)
Da nije u pitanju upravo ta opsesivna ideja sastavlјača o neponovlјivosti svakog lјudskog stvora, o jedinstvenosti svakog događaja, šta bi tu tražila imena matičara i sveštenika, opis svadbene odeće, kao i ime nekog sela Gledića, kraj Kralјeva, sa svim onim pojedinostima koje čine spregu između čoveka i predela? Jer tu je opisan dolazak mog oca „na teren", njegov boravak, u onom hajdučkom vremenu maj-novembar, u selima. Ime Jovana Radojkovića (u čijoj krčmi geometri piju ledeno vino, uveče, i gde im se daje na veresiju) zabeleženo je tu jednako kao i ime deteta – Svetozar – koga će moj otac krstiti nekom Stevanu Janjiću; ali i ime lekara Levstika, Slovenca, prognanika, koji će mu prepisati lekove protiv gastritisa, ili neke Radmile-Rade Mavreve, koju će povaliti u seno, u nekoj pojati.
Povodom očevog boravka u vojsci, u Knjigu su ucrtane staze kojima je išla na marševe Peta pešadijska jedinica stacionirana u Mariboru; imena oficira i podoficira sa njihovim činovima zabeleženi su, kao što su upisana i imena sobnih drugova, kvalitet hrane u vojničkoj kantini, povreda kolena prilikom noćnog marša, kazna zbog izgublјene rukavice, ime kafane u kojoj je lumpovao prilikom prekomande u Požarevac.
Sve je to, dakle, na prvi pogled slično, kao svako službovanje, svaka prekomanda, ali taj Požarevac i sedmomesečni boravak mog oca u kasarni, iz aspekta sastavlјačaEncikloledije jedinstven je; nikad više, nikad, neće u drugoj polovini 1935. boraviti neki M. Đ., geometar, u požarevačkoj kasarni i crtati planove kraj peći, razmišlјajući o tome kako je prilikom jednog noćnog marša, pre dva-tri meseca, ugledao more.
To more što ga je ugledao sa padina Velebita, dvadeset i osmog aprila 1935, prvi put u svojoj dvadeset i petoj godini, ostaće u njemu kao otkrovenje, kao san koji će nositi u sebi nekih četrdeset godina sa jednakim intenzitetom, kao kakvu tajnu, kao priviđenje o kojem se ne govori. Posle tolikih godina, on više ni sam nije bio siguran da li je tada zaista video morsku pučinu ili je to bio nebeski horizont, i jedino će stvarno more za njega biti i ostati onaj akvamarin na geografskim kartama, gde se dubine označavaju tamnijom a plićaci svetlijom modrom bojom.
Mislim da je to bio razlog što je godinama odbijao da ide na letovanje, u vreme kad su kod nas lјudi već uveliko odlazili na morska odmarališta, preko sindikalnih organizacija ili turističkih agencija. Bilo je u tom njegovom protivlјenju nekog čudnog straha, kao da se bojao razočaranja, kao da bi bliski susret sa morem mogao srušiti u njemu onu daleku viziju koja ga je ozarila dvadeset i osmog aprila trideset i pete, onda kada je prvi put u životu ugledao, iz dalјine, negde u rano svitanje, plavetnilo Jadrana.
I svi izgovori kojima se služio da bi odložio taj susret sa morem bili su nekako nedovolјno uverlјivi: ne želi da ide na letovanje kao paradajz-turist, nema dovolјno novca (što nije bilo daleko od istine), ne podnosi jako sunce (mada je vek svoj proveo pod najjačom sunčevom pripekom), neka samo pustimo njega na miru, njemu je sasvim dobro u Beogradu iza spuštenih žaluzina. U tom poglavlјu Enciklopedije mrtvihrazrađena je do u tančine ta njegova morska avantura, od onog prvog lirskog viđenja, godine hilјadu devetsto trideset i pete, pa sve do onog stvarnog susreta, oči u oči sa morem, nekih četrdeset godina kasnije.
A to se zbilo, taj njegov prvi stvarni susret sa morem, godine hilјadu devetsto sedamdeset i pete, kada je najzad, na naše opšte navalјivanje, pristao da ode u Rovinj, zajedno sa mojom majkom, u kuću nekih prijatelјa koja je tog leta bila prazna.
Vratio se pre vremena, nezadovolјan klimom, nezadovolјan ugostitelјskim uslugama, nezadovolјan televizijskim programom, nezadovolјan zbog silne svetine, zbog zagađenog mora, zbog pojave meduza, zbog skupoće i sveopšte „plјačke". O samom moru, osim ono o zagađenosti („to je turistički javni klozet") i o meduzama („privlači ih lјudski smrad, kao vâši") nije rekao ništa, ni reči. Samo je odmahivao rukom. Sad tek znam šta je to značilo: taj dugogodišnji san o Jadranu, ono davno priviđenje, bilo je lepše i upečatlјivije, nevinije i snažnije od te prlјave vode u kojoj su se bućkali neki masni zadrigli muškarci i neke ulјima namazane žene, „crne kao ugarak".
To je bilo poslednji put da je otišao na letovanje, na more. Sad znam i to da je tada umro u njemu, kao kakvo drago biće, jedan daleki san, jedna daleka iluzija (ako je to bila iluzija) koju je nosio u sebi nekih četrdeset godina.
*
No ja sam, vidite, preletela u jednom vremenskom skoku unapred tih četrdeset godina njegova života, a hronološki gledano, tek smo u godini trideset i sedmoj-osmoj, Đ. M. već ima dve kćeri (sin će doći potom), začete negde u gluvim zabitima srpske palanke, u Petrovcu na Mlavi ili Despotovcu, Stepojevcu, Bukovcu, Ćupriji, Jelašici, Matejevici, Čečini, Vlasini, Knjaževcu ili Podvisu. Ucrtajte u svesti kartu tog regiona, uvećajte svaku od tih tačkica sa mape ili vojničke sekcije (1 : 50 000), uvećajte ih do realnih razmera,označite ulice i kuće u kojima je stanovao, uđite zatim u dvorište, u kuću, napravite raspored prostorija, sastavite inventar nameštaja i voćnjaka; i nemojte zaboraviti imena cveća koje raste u bašti iza kuće, kao ni novinske vesti koje čita i u kojima se govori o paktu Ribentrop-Molotov, o bekstvu kralјevske vlade, o cenama masti i uglјa, o podvizima vazdušnog asa Aleksića... Eto, tako to rade majstori Enciklopedije.
Jer svaki je događaj povezan, rekoh li, sa njegovom ličnom sudbinom, svako bombardovanje Beograda i svako napredovanje nemačkih trupa prema Istoku, i njihovo povlačenje, dato je kroz njegovo sopstveno viđenje i u sprezi sa njegovim životom. Tu je negde označena jedna kuća u Palmotićevoj, sa svim onim što je važno da se kaže o njoj i njenim stanovnicima, jer će u podrumu te zgrade moj otac zajedno sa nama da doživi bombardovanje Beograda; kao što je opisana i kuća u Stepojevcu (ime vlasnika, raspored prostorija itd.), gde će nas otac skloniti za vreme rata, ali su tu date i cene hleba, mesa, masti, živine, rakije. Naći ćete u Knjizi mrtvih i njegov razgovor sa šefom policije u Knjaževcu, akt o otpuštanju iz službe, godine hilјadu devetsto četrdeset i druge, i videćete, ako pažlјivo čitate, kako malo zatim skuplјa lišće u Botaničkoj bašti ili u Palmotihevoj, kako ga presuje i lepi u herbarijum svoje kćeri, ispisujući kaligrafskim rukopisom „Maslačak (Taraxacum officinale)" ili „Lipa (Tilia)", kao što je pisao na mapama „Jadransko more" ili „Vlasina".
Iz te goleme reke njegove biografije, iz tog porodičnog romana, odvajaju se rukavci, pa će, uporedo s njegovim radom u fabrici šećera, godina 1943–1944, u nekoj vrsti rezimea i hronike, biti ispisana i sudbina moje majke, i nas, njegove dece: čitavi tomovi svedeni na nekoliko rečitih paragrafa. Nјegovo rano ustajanje biće tako povezano sa ranim ustajanjem moje majke (koja odlazi da u nekom selu zameni starinski zidni sat, deo njenog miraza, za kokošku ili komad slanine) i sa odlaskom nas, dece, u školu. Taj jutarnji ritual (u pozadini se čuje sa radija, negde u susedstvu, melodija „Lili Marlen") tu će biti iskorišćen kao prava prilika da se da porodična atmosfera u kući otpuštenog geometra u godinama okupacije (posni doručak od cikorije i dvopeka) kao i pregled „mode" iz godinâ 1943–1944, kada se nose cipele sa drvenim đonovima, štitnici za uši i kaputi krojeni od vojničkih ćebadi.
To što je moj otac donosio pod kaputom, uz velik rizik, nekakvu šećernu melasu iz „Milišićeve fabrike", u kojoj je tada radio kao nadničar, ima za Enciklopediju mrtvih isti značaj kao diverzija izvedena na Očnoj klinici, odmah tu u susedstvu, ili podvig mog teče Cveje Karakaševića, rodom iz Rume, koji je potkradao nemački oficirski klub u Francuskoj 7, gde je radio kao „snabdevač". Takav kuriozum da smo za vreme okupacije, zahvalјujući tom Cveji Karakaševiću jeli nekoliko puta tovlјene šarane (koji su preko noći plivali u velikoj emajliranoj kadi u našem kupatilu) i zalivali ih francuskim šampanjcem donesenim iz tog istog oficirskog kluba „Drei Husaren", nije, naravno, izostao pažnji redaktora Enciklopedije. Kao što su, po logici svog programa – da ne postoje u lјudskom životu beznačajne stvari i hijerarhija događaja – uknjižili sve dečje bolesti koje smo bolovali, zauške, angine, veliki kašalј, svrab, ali i pojavu vašiju i očeve tegobe sa plućima. (Dijagnoza koja se poklapa sa dijagnozom doktora Đurovića: emfizem, kao posledica preteranog pušenja.) Ali tu ćete naći i plakat na oglasnoj tabli kod Bajlonove pijace, sa episkom strelјanih talaca, među kojima ima i njegovih bliskih prijatelјa ili poznanika; imena obešenih rodolјuba čija se tela klate na električnim banderama na Terazijama; reči nemačkog oficira koji mu traži „ausvajs" u staničnoj restoraciji u Nišu; opis četničke svadbe u Vlasotincima, gde se svu noć pucalo iz pušaka.
Ulične borbe u Beogradu, oktobra meseca 1944, date su iz njegovog ugla, a sa pogledom iz Palmotićeve, gde prolazi brdska baterija, a na uglu leži jedan crknuti konj. Zaglušna buka tenkovskih gusenica prikriva na trenutak ispitivanje nekog folksdojčera imenom Franjo Herman, čija preklinjanja dopiru kroz tanak zid susedne zgrade i gde oficir Ozne isteruje pravdu i osvetu naroda. Kao što će rafal u dvorištu susedne kuće odjeknuti oštro u nagloj tišini koja je nastala posle prolaska sovjetskog tenka, a krvava mrlјa na zidu, koju će moj otac ugledati sa zahodskog prozora, i leš nesrećnog Hermana u položaju fetusa, biće takođe zabeležen u Knjizi mrtvih, uz komentar skrivenog posmatrača.
Istorija je za Knjigu mrtvih suma lјudskih sudbina, sveukupnost efemennih zbivanja. Tu je stoga ubeležena svaka aktivnost, svaka misao, svaki delotvorni dah, svaka kota upisana u registar, svaka lopata koja je zahvatila blato, svaki pokret koji je pomerio ciglu sa ruševine.
*
Posao što ga je moj otac imao posle rata u Državnom katastru, gde se zemlјa iznova premerava i upisuje u knjige, kao posle svih velikih istorijskih prekretnica, tu je dat sa svim onim što jedno takvo poglavlјe zahteva: kvalitet zemlјišta, gruntovnice, novi nazivi za nemačka sela i nova imena za naselјa kolonista. Ništa tu, velim, ne nedostaje: ilovača koja se lepi za gumene čizme kuplјene od jednog pijanog vojnika; teška dijareja prouzrokovana pokvarenim sarmama pojedenim u nekoj prčvarnici u Inđiji; avantura sa nekom Bosankom, servirkom, u Somboru; pad sa bicikla i povreda lakta u blizini Čantavira; noćna vožnja stočnim vagonom na pruzi Senta–Subotica; kupovina tovne guske koju će doneti kući za vreme novogodišnjeg praznika; pijanka sa ruskim inženjerima u Banovićima; vađenje kutnjaka, u polјu, pored nekog đerma; miting na kome će pokisnuti do gole kože; pogibija Steve Bogdanova, geometra, koji je na ivici neke šume naleteo na poteznu minu, a s kojim je dan ranije igrao bilijar; ponovno pojavlјivanje vazdušnog akrobate Aleksića na nebu iznad Kalemegdana; teško trovanje alkoholom u mestu Mrakodol; vožnja u prepunom kamionu po blatnjavom drumu od Zrenjanina do Elemira; sukob sa novim šefom, nekim Šuputom, u ataru blizu Jaše Tomića; kupovina tone uglјa „Banovići" i čehanje u redu, na Dunav-stanici, od četiri ujutro, na temperaturi od minus petnaest stepeni; kupovina etola sa mermernom pločom na Buvlјoj pijaci; doručak od „američkog" sira i mleka u prahu u radničkom restoranu „Bosna"; bolest i smrt njegovog oca; poseta groblјu na Zadušnice; žestoka svađa sa izvesnim Petrom Jankovićem i Savom Dragovićem, koji zastupaju tezu o ispravnosti Stalјinove lini je, i dijalog koji se vodi među njima; argumenti jednih i protivargumenti drugog (gde će se sve završiti očevim promuklim ,,...bo vas Stalјin!").
Tako nas Enciklopedija uvodi u atmosferu vremena, u politička zbivanja.
Strah koji će zavladati mojim ocem i onaj muk kojeg se i sama dobro sećam, muk težak i mučan, Knjiga tumači kao zarazan strah: jednog je dana doznao da je taj isti Petar Janković, njegov rođak i kolega na poslu, odlazio svakog jutra u šest u zgradu Udbe na razgovor (a na osnovu prijave pomenutog Dragovića) i stizao na posao sa zakašnjenjem, lica crna i podnadula od šamara i bdenja; tako svakog božjeg jutra, na sabajle, tokom nekih šest meseci, sve dok se nije prisetio još nekih lјudi koji su delili s njim svoje zablude u odnosu na Ruse i slušali Radio-Moskvu.
Presečem rukavce – svađe, mirenja, odlaske u banju – celu tu porodičnu istoriju u malom. Preskačem i inventar stvari koje će moj otac uneti u kuću i koje su popisane uEnciklopediji sa domaćičkom brižlјivošliu. Pomenuću još samo radio marke „Orion",Sabrana dela Maksima Gorkog, oleander u golemom drvenom sanduku i kacu za kiselјenje kupusa, jer mi se čine značajnijim u odnosu na sve druge sitnice koje će Knjiga takođe nabrojati, ne izostavlјajući ni štof sa cugerom, koji sam mu kupila od prve plate, ni bocu konjaka „Martel", koju će on ispiti tokom jedne jedine večeri.
Endiklopedija mrtvih ne brine, međutim, samo o materijalnim dobrima, to nije knjiga dvojnog knjigovodstva ili knjiga inventara, niti imenik kao Knjiga Kralјevâ ili Knjiga Postanja, mada jeste i to; u njoj se govori i o duševnim stanjima čoveka, o njegovom pogledu na svet, na Boga, o njegovim sumnjama u postojanje drugog sveta, o njegovim moralnim normama. Ali ono što najviše začuđuje, to je taj jedinstven spoj spolјnjeg i unutrašnjeg, to insistiranje na materijalnim činjenicama koje se zatim dovode u logičnu vezu sa čovekom, sa onim što se zove njegova duša. I ako redaktori ostavlјaju bez komentara neke objektivne datosti – kao što je uvođenje električne instalacije u kalјeve peći, 1969, pojava tonzure ili nagla proždrlјivost mog oca, spravlјanje osvežavajućeg napitka od zove, po Politikinom receptu – njegovu iznenadnu navadu da skuplјa marke, pod svoje stare dane, tumače kao nadoknadu za dugu nepokretnost. Njima je jasno da je to razgledanje maraka kroz lupu samo deo one prigušene fantazije koja se često krije u mirnih i stabilnih lјudi, malo sklonih putovanjima i avanturama; onog istog pritajenog građanskog romantizma koji je odredio i očev odnos prema moru. (Jer on je zamenio putovanja i daleke vidike tim ugodnim putovanjem u mašti, a interesovanje njegovog prvog unuka za leptirski svet maraka bio mu je samo izgovor kako ne bi ispao smešan u očima lјudi i u svojim sopstvenim očima).
To je već, kao što vidite, onaj deo njegovog duhovnog pejzaža koji se nalazi sasvim blizu ušća i gde se sahrane prijatelјa i bližnjih ređaju sa takvom učestalošću da svaki čovek – makar bio manje sklon tihom meditiranju od mog oca – postaje filozof, ukoliko je filozofija razmišlјanje o smislu čovekovog postojanja.
Nezadovolјan svojim životom, nagrizan onom staračkom melanholijom koja se ne može ublažiti ničim, ni odanom decom, ni dobrim unucima, ni relativnim spokojstvom svakodnevnog života, počeo je da gunđa, da se sve češće opija. Tada bi dobijao nagle napade besa, sasvim neočekivanog od tog mirnog čoveka s blagim osmehom. Psovao bi Boga, nebo, zemlјu, Ruse, Amerikance, Nemce, vladu i one što su mu odredili tako bednu penziju za sve što je argatovao celog svog veka, a najviše televiziju, koja mu je ispunjavala pustoš večeri, unoseći mu u kuću, bezočno do uvrede, veliku iluziju života.
Sutradan, došavši k sebi, počeo bi u nekom tihom kajanju da hrani štiglica na terasi, da razgovara s njim, da mu zvižduće, držeći kavez visoko iznad glave, kao da drži fenjer u mraku lјudskih nevolјa. Ili bi se, skinuvši najzad pižamu, oblačio, stenjući, stavlјao šešir i odlazio na Glavnu poštu u Takovskoj da kupi marke. Popodne bi ih, srčući kafu, sedeći na ivici fotelјe, sa unukom kraj sebe, raspoređivao sitnim pincetama u albume.
Katkad je, u časovima očajanja, žalio za svojim prošlim životom, zavijao starački: kako mu Bog nije dao da se školuje i kako će otići sa ovog sveta neuk, ne videvši dobra, ne videvši lјudski mora ni gradove, ne videvši ništa što obrazovan i bogat čovek može da vidi. – Jer se njegov put u Trst završio isto onako neslavno kao i njegov izlet u Rovinj.
To je, u njegovoj šezdeset i šestoj godini, bio prvi njegov prelazak preko granice. A i do tog putovanja je došlo, takođe, posle duga navalјivanja i ubeđivanja. Branio se i tada argumentima koje nije bilo lako pobiti: da pametan čovek ne putuje u zemlјu čiji jezik ne zna, da nema nameru da se bavi švercom, i da mu ništa ne kazuju makaroni i kjanti u Trstu, rađe će on piti kod kuće mostarsku žilavku ili prokupačko belo, obično.
Ipak smo ga naterali da izvadi pasoš.
Vratio se sa tog puta besan i zlovolјan, pokisao, posvađavši se sa mojom majkom; cipele koje mu je kupila propuštale su vodu i žulјale su ga, a milicija ih je, negde već u blizini Inđije, pretresla i ispreturala im kofere.
Treba li da vam kažem da je to putovanje u Trst i ta kiša pred hotelom Adriatico, dok je stajao pod strehom, bez kišobrana, izgublјen kao kakav stari pokisli pas (dok je moja majka na Ponte Rosu preturala po cipelama), da je, dakle, svemu tome u Knjizi mrtvih dato mesto koje ta epizoda zaslužuje? Jedino što ga je na neki način tešilo u vezi s tim nesrećnim tršćanskim izletom, bila je kupovina cvetnog semena koje je našao izloženo pred nekom radnjom. (Srećom, na kesicama su bili islikani cvetovi a cena istaknuta, tako da nije morao da se nateže sa prodavačicom.) Jer u to vreme Đ. M. se već uveliko „bavi gajenjem ukrasnog cveća", kako to piše u Enciklopediji. (Sledi inventar cvetova u saksijama i loncima na dvorišnoj i uličnoj terasi.)
Nekako istovremeno, kao kakva cvetna zaraza, on počinje da svoje slobodno vreme ispunjava slikanjem floralnih motiva svuda po kući. Do ove nagle eksplozije njegovog slikarskog dara došlo je sasvim iznenadno. Nezadovolјan – kao što je svime bio nezadovolјan – načinom na koji je neki penzionisani oficir, priučeni moler, okrečio kupatilo (pevajući povazdan „Kozarčanku" koja je davala zamah njegovoj ruci), gde su ostale velike nejednako ofarbane površine, moj se otac zainati i zasuka rukave. Kako nije uspeo da otkloni tamne mrlјe sa zida, to odluči da ih prekrije masnom bojom, prateći crteže vlage. Tako nastade prvi cvet u kupatilu, golem neki zvončić, ili lokvanj, đavo bi ga znao šta.
Svi smo ga pohvalili. Dolazili su iz komšiluka da vide njegovu majstoriju. A i njegov unuk milјenik izrazio je svoje iskreno divlјenje. Tako je sve počelo. Onda je došao na red prozor u kupatilu, na koji je islikao neko sitno polјsko cveće, plavo kao različak, i sve to ostavio nedovršenim, ukoso, tako da je taj cvetni motiv, islikan direktno na staklo, davao iluziju zamahnute zavese.
Od tada je po ceo can slikao, neumorno, ne ispuštajući cigaretu iz usta. (I u tišini bi se čulo kako mu šište pluća, kao meh.) Islikao je nekim cvećem jedva nalik na realno stare okrzane sanduke, porculanske abažure, flaše od konjaka, proste staklene vaze, staklene posude na Nescafé, drvene kutije za cigare. Na jednom velikom sifonu za soda-vodu ispisao je, na akvamarinskoj osnovi, imena beogradskih kafana, slovima kakvim se beleže na mapama nazivi ostrva: Brioni, Boka, Galeb, Mornar, Zora, Srpska kafana, Vidin-kapija, Stambol-kapija, Skadarlija, Tri šešira, Dva jelena, Pod lipom, Tri grozda, Šumatovac, Sedam dana, Marš na Drinu, Kalemegdan, Kolarac, Domovina, Orač, Obrenovac, Oplenac, Dušanov grad, Ušće, Smederevo, Lovački rog, Znak pitanja, Poslednja šansa.
*
Pažnji sastavlјačâ nije izostala ni neobična okolnost da je umro tačno na dvanaesti rođendan svog prvog unuka. Ko što nije promaklo njihovoj pažnji ni protivlјenje mog oca da se njegovom poslednjem unuku dâ ime dede. Verovali smo da ćemo time polaskati njegovoj sujeti i da će to uzeti kao znak osobite pažnje i naklonosti. On je, međutim, samo progunđao nešto, a u očima sam mu videla daleku senku onog užasa koji će blesnuti ispod njegovih naočara, godinu dana kasnije, kada će mu biti jasna izvesnost kraja. Taj sled živih i mrtvih, taj sveopšti mit o smeni generacija, tu vajnu utehu koju je čovek izmislio kako bi lakše prihvatio misao o umiranju, moj je otac u tom času doživeo kao uvredu; kao da su tim magijskim činom davanja njegova imena tek rođenom detetu, makar stoput njegovoj krvi, „slomili nad njim pogaču". No ja tada još nisam znala da je on već bio napipao sumnjivu izraslinu u predelu prepona i da je slutio, a možda i znao sa izvesnošću, da se u njegovoj utrobi rascvetala, kao iz gomolјike, neka nepoznata otrovna bilјka.
Enciklopedija u jednom od završnih poglavlјa donosi i tok pogrebnog ceremonijala, ime sveštenika koji ga je opojao, izgled venaca, spisak onih koji su ga ispratili iz kapele, broj sveća koje su bile upalјene za njegovu dušu, tekst čitulјe u Politici.
Govor što ga je nad odrom održao Nikola Bešević, njegov dugogodišnji kolega iz Katastarske uprave („Drug je Đuro časno služio otadžbini, jednako prije rata, za vrijeme okupacije, kao i poslije rata, u vrijeme obnove i izgradnje naše porušene i ojađene domovine") prenet je u celosti, jer bez obzira na izvesna preterivanja i opšta mesta, bez obzira na retoričke padove, taj je Beševićev govor nad katafalkom mrtvog druga i zemlјaka nosio u sebi bez sumnje nešto i od poruke i principa koje zastupa velikaEnciklopedija mrtvih („Uspomena na njega živjeve vječno i dovjeka. Neka mu je hvala i slava!").
Eto, to bi mogao biti kraj, tu se moje beleške završavaju. Neću navoditi žalosni inventar stvari koje su ostale za njim: košulјe, pasoš, dokumenta, naočari. (A svetlost dana bolno blesnu u pustim staklima tek izvađenim iz futrole.) Sve ono, dakle, što su predali mojoj majci, u bolnici, sutradan posle njegove smrti. Jer sve je to brižlјivo zavedeno uEnciklopediju, nije izostavlјena ni jedna jedina maramica, niti kutija „Morave" niIlustrovana Politika, u kojoj su ukrštene reči delimično rešene njegovom rukom.
Tu su zatim imena lekara, bolničarki, posetilaca, dan i sat operacije (kada ga je doktor Petrović otvorio i zatvorio, shvativši da je operacija uzaludna: sarkom je već bio zahvatio vitalne organe). Nemam snage niti da vam opisujem onaj pogled kojim se oprostio sa mnom na stepeništu bodnice dan-dva pred operaciju; u njemu je sažet čitav život i sav užas saznanja smrti. Sve što živ čovek o smrti može znati.
*
Uspela sam, dakle, premrzla i uplakana, da za nekoliko sati prelistam sve te stranice koje se odnose na njega. Nisam imala pojma o vremenu. Da li sam u toj ledenoj biblioteci već čitav sat ili je napolјu već zora? Bila sam, velim, sasvim zaboravila na vreme, na mesto. Hitala sam da zapišem što više podataka o saom ocu, kako bih mogla da imam, u časovima očajanja, neki dokaz o tome da njegov život nije bio uzaludan, da još ima na svetu lјudi koji beleže i vrednuju svaki život, svaku patnju, svako lјudsko trajanje. (Uteha, makar kakva da je.)
Odjednom ugledah, negde pri poslednjim stranicama koje govore o njemu, jedan cvet, jedan neobičan cvet, za koji mi se u prvi mah učini da je tu utisnut kao vinjeta ili shematski prikaz neke bilјke koja se našla u svetu mrtvih kao primerak izumrle flore. U objašnjenju, međutim, pročitah da je to osnovni cvetni motiv na slikama mog oca. Uzeh drhtavim rukama da precrtavam taj neobični cvet. Bio je najvećma nalik na neku golemu olјuštenu i raspuklu pomorandžu, ispresecanu tankim crvenim linijama poput kapilara. Na trenutak sam bila razočarana. Dobro sam znala sve crteže koje je moj otac islikao u dokolici po zidovima, daskama, flašama i kutijama, ali ni jedan nije bio sličan ovome. Da, rekoh u sebi, čak i oni mogu da pogreše. A onda, precrtavši tu golemu lјuštenu pomorandžu, pročitah poslednji pasus, i vrisnuh. Probudila sam se u goloj vodi. Tada sam zapisala sve što sam zapamtila iz tog sna. I evo šta je od svega ostalo... Znate li šta je pisalo u tom poslednjem pasusu? Da je Đ. M. počeo da slika u času kada se u njemu pojavio prvi simptom raka. Da se, dakle, njegovo opsesivno slikanje cvetnih motiva poklapa sa razvojem bolesti.
Kada sam pokazala taj crtež doktoru Petroviću, potvrdio mi je, ne bez čuđenja, da je sarkom u utrobi mog oca izgledao upravo tako. I da je efloracija trajala bez sumnje godinama.
Post Scriptum
Enciklopedija mrtvih prvi put je štampana u beogradskoj Književnosti, maj-jun 1981, a godinu dana kasnije u New Yorkeru, od 12. jula 1982, u prevodu Amijela Alkalaja. Osoba koja je sanjala ovaj san, i kojoj je priča posvećena, jednog je dana otkrila, ne bez čuđenja bliskog drhtaju, da su njeni najintimniji košmari već materijalizovani u tvrdom kamenu, kao kakav čudovišan slomenik. Nekih šest meseci posle tog košmarnog sna, i pošto je ova priča već bila štampana, jedan je magazin objavio, pod nadnaslovom „Arhive", sledeći članak:
„U jednoj granitnoj planini Stenovitih planina istočno od glavnog grada američke države Jutah, Solt Lajk Sitija, nalazi se jedna od najčudesnijih arhiva u Sjedinjenim Američkim Državama. U nju vode četiri tunela izbušena u steni, a smeštena je u nekoliko podzemnih sala povezanih labirintima hodnika. Pristup stotinama hilјada mikrofilmova koji se tu čuvaju omogućen je isklјučivo dobro proverenom osoblјu, a ulazi u arhivu zaštiheni su čeličnim vratima i drugim sigurnosnim merama.
Sve ove mere nisu predviđene za čuvanje super-tajnih podataka, niti je reč o nekakvoj državnoj ili vojnoj arhivi. U njoj se, naime, čuvaju imena 18 milijardi lјudi, živih i mrtvih, pomno registrovanih na milion i 250 hilјada mikrofilmova koje je do sada prikupilo 'Genaološko društvo crkve svetaca sudnjeg dana'. To je zvanični naziv mormonskih arhivara crkve Solt Lajk Sitija, koju je pre sto pedeset godina osnovao izvesni Džozef Smit i čijih pripadnika, prema mormonskim podacima, u Sjedinjenim Američkim državama ima oko tri miliona i još milion u drugim zemlјama.
Imena registrovana u ovoj neverovatnoj arhivi prikuplјena su po čitavom svetu, pažljivim prepisivanjem svih mogućnih registara, a posao se i dalje normalno nastavlja. Krajnji cilј ovog gigantskog poduhvata je registrovanje na mikrofilmovima čitavog Ljudskog roda – kako onog dela koji pripada živima, tako i onog dela koji je već prešao na onaj svet.
Za mormone, naime, genaologija predstavlja element religije. Svaki mormon može, zahvalјujući ovoj fantastičnoj arhivi, da se vrati u prošlost, spuštajući se niz svoje genaološko stablo, i da tako obavi retroaktivno crkveno krštenje svojih predaka koji nisu imali tu sreću da se sretnu sa 'mormonskim otkrovenjem'.
Ovom poslu mormoni su prišli sa najvećom mogućnom ozbiljnošću. Prva traganja za najbezbednijim mestom za smeštaj arhive počela su 1958. godine, a radovi na bušenju izabrane planine počeli su 1961. godine. Mikrofilmovi se čuvaju uz najveću mogućnu brigu. Temperatura u podzemnim halama održava se na konstatnih 14 stepeni, a vlažnost vazduha izmehu 40 i 50 odsto. Vazduh, koji prolazi kroz sistem ventilacija, pažljivo se filtrira, kako u sale ne bi ušla ni trunka prašine ili bilo kakvog hemijskog zagađenja.
U šest ogromnih dvorana, obloženih dvostrukim slojem armiranog betona, trenutno se čuva količina podataka koja bi mogla da popuni šest miliona knjiga od po 3000 stranica.
Ukoliko bude potrebno, mormoni planiraju bušenje novih sala. Svakog meseca desetak kilometara novih mikrofilmova pristižu iz svih krajeva sveta. Osim mikrofilmova, tu se nalaze i desetine hiljada knjiga kojima se neposredno ili posredno govori o genaologiji, specijalizovani časopisi, dela o istoriji, itd."
(Duga, 19–23. maja 1981).
—
Klub putnika priredio je Enciklopediju mrtvih na osnovu izdanja iz 1983. (Tvrde, narandžaste korice; biblioteka Svjetski pisci, Djela Danila Kiša. Izdavači: Globus, Zagreb; ČGP Delo, Ljubljana; Prosveta, Beograd. Tisak: ČGP Delo, Ljubljana.) Oprema teksta i linkovi su redakcijski.
