Boj na Kosovu iz albanskog ugla

Bio mi ti sultan Murat,
Lepo beše avdes uzeo
I jaciju otklanjao,
Pa mi legao da spava.
Usnio je jedan san,
San mu je spavanje pokvario.
Sultan mi se digao,
Sam u sebi razmišlja.
Opet avdes beše uzeo,
Pa je legao da spava.
I opet je san usnio
I opet mu san spavanje pokvario.
Sultan mi ti ustao
I dozvao majku svoju:
„Majko, bre, nešto da ti kažem:
Eto dva mi sna dolaze.“
Reče mu mati: „Kaži, sine, san.“

„Dva mi orla došla,
Na desno su mi rame pala,
Sve su zvezde s neba na zemlju pale.
Sve su se na zemlji sjedinile;
Mesec i sunce su u more pali.“

„Neka je sretno, dete“, reče mu,
„Kad mi je poklonio bog zoru.“
Gle šta uradi sultan Murat!
Posla i pozva znalca takbirdžiju,
Pa posla i pozva onoga šeislama,
Pa posla i pozva onoga sereskera.
Sva četvorica se behu digla,
Pa ti bejahu kod sultana otišli:
„Šta hoćeš, babo, što si nas zvao?“
„Ja sam jedan san usnio,
Vi da mi ga rastumačite.“
„Kaži san“ sultanu su rekli.
Poče sultan san da kazuje:
„Dva su mi bela orla došla,
Na desno mi rame pala;
Sve su zvezde s neba na zemlju pale,
Sve su se na zemlji sjedinile.
Mesec i sunce u more su pali.“
Gle šta mu govoraše znalac takbirdžija:
„Oni orlovi što su ti došli,
Pa ti na desno rame pali:
Razvićeš Muhamedov barjak,
Svu ćeš vojsku sjediniti,
Pa ćeš na Kosovo izaći,
Kosovo ćeš osvojiti,
Sam ćeš tamo poginuti.
Mesec i sunce štu su u more pali,
Sam ćeš tamo poginuti,
Bez cara ni mesec ni sunce ne greju.“
Gle, šta je uradio sultan Murat,
U sve gradove posla telegram:
„Svu vojsku ovde hoću,
sve paše hoću ovde.!
Svu su vojsku sakupili,
I pred cara su izašli.
Gle šta je sultan Murat uradio,
Uzeo mi ti beše prorokov barjak,
Otišao beše vojsci:
„Čujte me, deco, šta imam da vam kažem:
Ja sam se spremio
I na Kosovo hoću da izađem.“
Vojsku je prebrojao:
Sedamdeset mu se hiljada vojske iskupilo.
Evo šta reče sultan Murat:
„Čujete li me, bre, deco,
Ako se koji među vama kaje,
Mili su otac i majka,
I deca su mila,
Slobodno vam je kući da idete,
O svom trošku ću vas kući vratiti.“
Mnogo se caru vojske izdvojilo,
Četrdeset hiljada mu se izdvojilo,
Trideset mu je hiljada ostalo.
Uze sultan put da prođe,
Pa kad je stigao kod mora,
Njemu se približe lađe.
Da vidiš, šta učini sultan Murat:
Vrlo mu je žao vojske
Da je u lađe ukrca.
Ruke je na molitvu podigao:
„Alahu, ti koji si prav,
Ti mi more rastvori.
Da prebacim vojsku po suvu.“
I Bog mu molitvu beše uslišao,
Na dve se strane more razmaklo.
Sa ordijom je u more ušao,
Na suprotnu stranu mora je izašao,
Pa su seli da odahnu.
Gle, šta reče sultan Murat:
„Čujete li me, deco bre,
Ako među vama ima ko se kaje.
Mili su otac i majka,
Mila je i čeljad,
Izun mu je od mene da se kući vrati,
O svom trošku ću vas kući poslati;
I koji ste aram jeli,
Vi koji niste pet puta ob dan klanjali.
Neću vas sa sobom,
Slobodno vam je kući da idete.
Jer nam bitka neće sretna biti,
Vratite se, dok je more nije zatvorilo.“
Mnogo se vojske vratilo,
Osamnaest hiljada mu se vratilo.
Ostalo je caru samo dvanaest hiljada.
Da vidiš šta učini sultan Murat!
Ruke u vis na molitvu je podigao.
Da vidiš kakvu je molitvu za vojsku učinio.
„E, deco, šta vi velite?“
Gle, da vidiš šta mu je vojska zborila:
„Čuješ li nas, more babo,
Nas ni jedan ne kaje se,
Od tebe Gospod nikada nas ne razdvojio,
Mi nikada aram jeli nismo,
Niti klanjanje propustili,
Mi s tobom hoćemo da umremo.“
I gle, sultan se diže.
S vojskom se alalio.
Lepo mi ti avdes vojska uzela,
Odmah su bitku započeli.
Nije ih nigde mogao dočekati.
I uđoše mi ti u Solun.
Hajde, hajd', boreći se
Pa ti u Skoplje behu stigli.
Nigde ih nisu mogli dočekati.
Pa kad su u Skoplje ušli,
Seli su da odahnu.
Jedna se reka tu blizu desila,
Jednu jabuku jedan vojnik je video.
Pa je tu jabuku vojnik bio uzeo,
Samo jedanput je zagrizao,
Pa je u džep beše metnuo.
„Hajde“, viknuše ustajući.
Svi se između sebe alališe
I opet su bitku započeli.
Golema se bitka beše zametnula:
Dim i maglu Gospod beše stvorio,
Mnoga je vojska tu izginula,
Kad su ušli u Kačanički tesnac,
Ljuta se bitka bila.
Ništa sultan ne može da učini.

Mnogo mu je vojske palo:
Pogibe mu šehislam,
Šehislam zajedno sa sinovcem;
Pogibe mu sadrazem,
Sadrazem zajedno sa sinom.
Vrlo mi se vojska umorila,
Dim i maglu Gospod beše stvorio,
Nigde drug druga ne vidi.
Gle, šta tad uradi sultan Murat!
Ruke je na molitvu podigao:
„Bože, koji si pravedan,
Rasteraj mi ovu maglu,
Da ja vidim gde mi je vojska.“
Na to mi se magla beše rasturila;
Svu je vojsku care iskupio:
„Jeste li se, deco, umorili,
Il' se vama dojadilo, il' ste mnogo izginuli?
Nismo, babo, zamoreni, nit' se nama dojadilo,
Al' nas je mnogo izginulo:
Pogibe nam šehislam,
Šehislam zajedno sa sinovcem,
I pogibe sadrazem,
Sadrazem zajedno sa sinom.“
Mnogo se sultanu beše zažalilo,
U boga se beše zakleo:
„Ja borbu prekinuti neću,
Dok ne bude krvi do grla.“
Gle šta veli sultan Murat:
„Čujete li me, bre deco“, beše im rekao,
„Ako je kod od vas tuđu zamuku pojeo,
Odvojte se na stranu“, reče im,
„Jer nam bitka srećno ne ide:
Vi, koji nista klanjali po pet puta,
Odvojite se na stranu,
Jer nam borba srećno ne ide.“
Na to mu je vojska rekla:
„Mi tuđu zamuku nismo jeli,
Ni pet vakta namaza nismo propustili.“
Tu se jedan vojnik izdvojio:
„Ja sam, babo, jednu jabuku našao,
Reka ju je nosila;
Ja sam tu jabuku uzeo,
Samo sam je jednom zagrizao,
I evo mi je u džepu.“
Vidi šta veli sultan Murat:
„Primite se uz reku, bre deco“, rekao im beše,
„Pa uz reku da idete,
I tu jabuku da nađete;
Gospodaru jabuke da kažete,
Oproštaj da mu tražite.
Ako vam je ne alali,
A vi mu podajte groša koliko htedne.“
Uz reku pođoše,
Pa ti jabuku nađoše,
Na obali reke jabuka je bila,
Gospodara jabuke nađoše,
I, gle, šta mu rekoše:
„Mi smo ti uzeli jednu jabuku,
Hoćeš li nam je alaliti?“
Nikako im jabuku ne htede pokloniti,
„Traži koliko hoćeš groša“, rekoše mu,
„Prodaj nam je za novac.“
„Za pare vam je nikako prodati neću,
Već ako hoće car da me učini sadrazemom.“
Tako kazaše sultanu:
„On nama jabuku nije poklonio,
Niti nam je za groše hteo prodati,
Već ako hoće sultam da me uzme za sadrazema.“
„Otidite“, reče im sultan,
„Toga ovde da mi dovedete.“
Otišli su i uzeli ga,
Pred cara ga doveli.
Car ga učinio sadrazemom,
Povešao mu ordenje.
Gle, šta im sultan rekao:
„Spremite se, bre deco“, reče im,
I, da vidiš, vojska se spremi.
Sva je avdes uzela
I među sobom sva se alalila,
Pa je odmah bitka započela.
Nigde im se Srbin odupreti ne može.

Pa na Goleš kad su pali,
Nigde vode naći ne mogoše.
Vrlo mi se vojska žedna umorila,
I tad su mi caru kazali:
„Vrlo nas je žeđa umorila,
Nigde vode naći ne možemo.“
Tada, šta je car učinio?
Ruke na molitvu je digao:
„Ej ti, bože, koji si pravedan,
Daruj mi jednu vodu.“
Pa rukom beše udario po jednom kamenu,
I odmah mu Gospod vodu darova.
Sva se vojska vode napila,
I stoka je vodu pila;
I preteče vode nepopijene.
Lepo onde avdes uzeše,
I namaz onde otklanjaše;
Lepo se tude odmoriše.
Ponovo se vojska diže,
Odmah je bitku započela.
Nigde ih Srbin dočekati ne može.
Kad su pali kod Ferizovića,
Velika je vrlo bitka bila.
Krv je išla do grla,
Preturala magarad s drvima.
I bog mu molitvu usliša.
Kletva sultanova ispunila se.
Kad su otišli više Prištine,
Tu mi sultan beše izašao,
Šatore je tu razapeo.
Uzeo je durbine pa gleda,
On osmatra Čičavicu.
Sedam kula je onde video,
Onde behu sedam baljoza.
Gleda care one kule,
Sve kule frenđije imađahu,
Imađahu jednu do druge.
Tu mi care sadrazema dozva:
„Da mi kažeš, šta su ove kule,
Što imaju frenđije jednu do druge?“
Tu caru rekoše:
„Tamo su sedam baljoza,
Dan iz dana među sobom se biju,
Zato su oni frenđije načinili.“
Na to car beše poslao (poruku) Milošu Kopiliću:
„Ključeve od devet gradova da mi pošalješ
I da mi se predaš,
Ili ću ratovati s tobom.“
Tako pismo Milošu je otišlo.
Pismo beše primio i čita ga.
Šta mu je tada kazala žena:
„Šta je, Milošu, šta ti knjiga kaže?“
Tad joj Miloš knjigu kazivao:
„Da je car u Kosovo došao,
I on hoće s nama da ratuje,
Pa ja ne znam šta da radim.“
Tada Miloševa žena reče:
„Hajd' Milošu, nemoj se brinuti,
Jer nam ni car ništa ne može.“
Miloš se beše naljutio,
Svoju ženu šakom udario,
Osam zuba na zemlju joj sručio.
Tad mi Miloš ustade,
Pa se baci lepoj atkinji na leđa,
Pa ode u Peć kralju,
Te kazuje svome kralju:
„Sultan je kod Prištine stigao.
On, reče, traži boj.
Kako veliš?“, rekao je on kralju
Tad kralj beše rekao:
„Bolje je da se mi predamo,
Jer nećemo moći da se bijemo.“

Na to Miloš beše rekao:
„Nikad se neću predati,
I dok ga ne proburazim, ostavit ga neću!“
A šta na to veli kralj:
„Trideset devojaka da spremite,
Da ih obučete i da ih lepo obujete,
Mnogo dukata da im date,
I u tursku ordiju da se pošlju,
E da kako vojsku izvaraju,
Da im vide vojsku kakva je.“
Opremiše devojke,
Trideset lepih devojaka,
Mnogo su im dukata dali da ponesu.
„Idite u tursku vojsku“, rekao im je,
„Ako možete vojsku da im prevarite.
I da vidite hoće li vojska pare da vam uzima,
I da vidite kakvu vojsku car ima. Pa da nam kažete.“
I tako devojke se digoše,
Po jednu tepsiju dukata uzeše.

Odoše u carevu ordiju.
Tri dana su se vrzle devojke,
Niko ih očima pogledao nije,
Niko ih rukom dotakao nije,
Niti im je ko pare uzeo,
Ni za pare im hleba nisu davali.
Posle tri dana kazaše caru:
„Ovakve nam cure kralj ispratio,
Glad ih izmorila, hoće da umru.
Mi im hleba dali nismo,
Niti smo im pare uzeli.“
Na to im je car rekao:
„Dajte im hleba, bre deco“, rekao im je,
„A pare im niko ne uzimajte.“
Tad im dadoše hleba,
A ni pare im ne uzeše.
I tako se cure vratiše;
Milošu behu otišle.
A Miloš ih pita:
„Kako je Turčin, bre?“, pitao ih je on.
Tu devojke mu rekoše:
„Mi smo ostale tri dana.
Niko nas rukom nije dotakao,
Niko nam pare nije uzeo,
Niko nas očima nije pogledao;
Mnogo u cara vojske beše;
Ništa im vi učiniti ne možete.“
Da vidiš Miloš šta im beše rekao:
„Kad budemo pred kralja izašli,
Ako tako kralju budete kazale,
Svima ću vam glave odseći;
Nego vi kralju da kažete:
Boleština golema je u vojsku udarila.
Umorni su, hoće da umru.
Nas je vojska hvatala
I pare nam je uzela.“
Miloš je sa devojkama otišao,
Pred kralja su izišli.
Tu kralj devojke pita:
„Kako beše Turčin, bre devojke?“, rekao im je.
Tad mu devojke rekoše:
„Boleština golema udarila u njih.
Vojska beše umorna da umre,
A nas su hvatali,
I pare su nam uzeli,
A nema ni mnogo vojske na okupu.“
Šta je tad kralj učinio?“
Mnogo je vojske skupio,
Sve je bilo spremno za boj.
Šta je tada Miloš rekao?
„Stan' polako, kralju”, on je rekao,
„Jer i ja hoću da se spremim.
I ja hoću caru da odem.
Ako mi car pruži ruku,
Predaću mu se;
Ako mi car pruži nogu,
Handžarom ću ga udariti.“
Ovaj mi ti se Miloš spremi.
A imađaše i pobratima.
„Pobratime bre“, rekao mu je,
„Hoćeš li poći sa mnom?“
Lepo su mi ti se tu spremili,
Bacili su se atkinji na leđa.
Kad su otišli caru,
Stražari su Miloša zadržali.
„Kamo ćeš“, rekli su mu,
„Hoću caru ja da idem.“
„Čekaj, caru ćemo te prijaviti.“

Caru tada behu kazali.
Gle, šta je car kazao.
Šehislamu je on rekao:
„Kako veliš, šta da radim,
Jer Miloš nam dolazi,
Kad mi zatraži ruku, da je dam,
Da je dam, ili da mu je ne dam?“
Tad Muratu behu rekli:
„Onaj Miloš ovde kad nam dođe,
Ne daj mu ruku, već mu podaj nogu,
Da bi ti ostao pod nogama tvojim.“
Tada je car rekao:
„Pustite tog Miloša nek dođe.“
Miloš je caru otišao.
Car dizaše nogu da mu je da,
A ovaj Miloš imaše u ruci handžar,
I handžarom cara udari.
Mrtva cara beše ostavio.
Pa Miloš beše izašao,
Lepoj atkinji se bacio na leđa,
Hvataše put da ide.
Mnoga vojska mučaše se,
Mučaše se da ga poseče,
Ali ne mogahu njega da poseku.
Kad su otišli u Babin Most,
Jedna stara Srpkinja bila se namerila.
Tu im Srpkinja beše rekla:
„Šta je more, Turci“, rekla im je.
Tada ispričaše Srpkinji:
„Eto Miloš nam je probo cara,
Ne možemo Miloša da posečemo.“
Tu Srpkinja im je rekla:
„Nikada vi Miloša ne možete poseći,
Jer je obučen u gvožđe,
I atkinju ima u gvožđe obučenu.“
Već im reče da razastru sablje.
A atkinju da udare ispod belezuka:
„Te da joj noge posečete
I tada ćete Miloša uhvatiti.
Ako na taj način možete Miloša uhvatiti,
Gledajte, on ključeve u brkovima ima.“
Tada šta je vojska učinila:
Prostrli su sablje po zemlji,
Onuda kud je Miloš bežao,
Atkinju su po belezuku udarili,
Atkinja se beše srušila.
Zdrava Miloša su uhvatili,
Hoće glavu da mu odseku.
Tada Miloš beše rekao:
„Amanet vam ostavljam,
Onu staru Srpkinju da mi dozovete.
Mnogo mala što imam,
Hoću u amanet da joj ostavim.
I još imam nekoliko reči da joj kažem.“
Tada mu Srpkinju dovedoše.
Da vidiš šta joj je Miloš kazao:
„Priđi, tetko, bliže,
Jer hoću da te obogatim,
Mnogo blaga hoću da ti dam.“
Tada se Srpkinja beše približila.
„Bliže mi se približi,
Hoću nešto na uho da ti kažem.“
Ova Srpkinja kad mu se približila,
Zubima ju je Miloš ščepao,
U Babin Most ju je bacio.
Odmah su Milošu glavu odsekli.
Da vidiš šta uradi Miloš Kopilić.
Glavu beše uzeo pod pazuho.
Hajde, hajd', tako idući
U Salabanju kad je došao,
Bile su tamo jedna žena i jedna devojka,
Bile su perući rublje.
Onde Miloša su ugledale.
Šta je tada rekla devojka:
„Mori majko, vidi jednog čoveka kako ide bez glave.“
Na to Miloš beše rekao:
„Ja bez glave, a vas dve bez očiju da bi ostale.“
I na tom mestu Miloš beše ostao.
Svi se popovi iskupiše,
U knjigama su našli:
Kad bi mogli onde da načine jednu crkvu,
Pre no što zapevaju jutarnji petli,
Miloš bi se digao.
I započeše crkvu da grade,
Gotovo celu crkvu behu podigli.
Kad su crep metali,
Pevci jutarnji behu zapevali,
I Miloš je tu ostao.
Na tom mestu gde je Miloš ostao,
Tu je Gospod vodu darovao.
Ona voda vrlo je lekovita.
...
Gle šta je učinila majka sultana Murata.
Za sultana kad beše čula,
Da joj ga je Miloš posekao,
Vrlo je majci žao bilo:
„Hej, Kosovo“, beše rekla,
„Hej, pusto Kosovo“, beše rekla,
„Što si me bez sina ostavilo.
Berićetom obilovalo,
Niko u tebi sreće nemao
I nikad se bez krvi ne uzelo.“
I umrla je.
...
Jedna cura majci što je rekla?
„Kuda idemo, mori majko?“
„Mi bežimo od Turčina“ rekla joj je.
„A kada ćemo se vratiti ovamo, mori majko?“
„Onda kad se pokvari Turčin kao mi.
I kad bude Čičavica posečena
Kao što je mi ostavljamo,
Tad ćemo mi Kosovo ponovo uzeti.“

Veselin Čajkanović, „Sabrana dela iz srpske religije i mitologije u pet knjiga“, „Studije iz srpske religije i folklora 1910-1924", Beograd 1994, str.196-209

Flashback - by Palo Markovic

“I’ve been confronted once again with situations that happened 20 years ago when the edge of history made a cut one more time. It was the revolutionary autumn of 1989 when people behind the iron curtain had met in the streets and demanded change. My generation had been too young to be allowed to participate. Me and my mates were watching those events like tourists in own country. And these memories now return as flashes in the dark, revealing obscure development of history in time.”

http://www.belgraderaw.com/

"Knjiga smijeha i zaborava"
M.Kundera

1.
U februaru 1948. lider čeških komunista Klement Gottwald izašao je na balkon praškog baroknog dvorca da se govorom obrati stotinama hiljada građana koji su potpuno ispunili Starogradski trg. Bio je to veoma značajan trenutak u historiji Češke. Sudobonosni trenutak, kakvi se javljaju jednom ili dva puta u hiljadu godina.
Gottwald je bio okružen svojim drugovima a neposredno uz njega stajao je Clementis. Vjetar je nosio pahuljice snijega, bilo je hladno, a Gottwald je bio gologlav. Brižni Clementis je skinuo krznenu kapu i stavio je Gottwaldu na glavu.
Propagandno odjeljenje umnožilo je u stotinama hiljada primjeraka fotografiju Gottwalda kako sa šubarom na glavi i okružen svojim drugovima govori narodu. Na tom balkonu započela je historija komunističke Čehoslovačke. Tu fotografiju poznavalo je sa plakata, iz udžbenika i iz muzeja svako dijete.
Četiri godine kasnije Clementis je optužen za izdaju i obješen. Propagandno odjeljenje ga je smjesta izbrisalo iz historije i, naravno, sa svih fotografija. Od tog vremena stoji Gottwald na balkonu usamljen. Tamo gdje je stajao Clementis sad je samo prazan zid dvorca. Od Clementisa je ostala samo kapa na Gottwaldovoj glavi.

Бој се почна во клисура, Чакаларов бре...

http://www.youtube.com/watch?v=IHQXh0I-qpM&feature=related

edit//osim malih nedoslednosti u brojnom stanju, sve je u redu :)))

"..Оздол иде Бахтијар Паша,
со три'есет илјади,
Чакаларов је со триста момчиња.

Бахтијар Паша викаше:
„уџум кардашлар“,
Чакаларов викаше:
„ура момчиња“.."

Stare fore

Poor soul lights

Fenjeri mrtvih su čudan arhitektonski fenomen u Francuskoj...podsećaju na neke delove paganskih hramova. Međutim, bili su sagrađeni uglavnom u 12. veku, a ostalo je neobjašnjeno zašto se skoro svi fenjeri mrtvih nalaze u jugozapadnoj Francuskoj.



Ti fenjeri su mali tornjevi od kamena - obično šuplji - čiji se gornji deo sastavi od nekog malog prostora u obliku paviljona s prozorčićima u kojem se, u sutonu, upalo svetlo koje je navodno služilo da vodi mrtve.

Isečci

Festival besmislenih i beskorisnih veština

Zemunski mali umetnički centar – ZMUC i izdavačka kuća Kornet pozivaju vas da učestvujete na Letnjem festivalu besmislenih i beskorisnih veština. Rok za prijavu kraj aprila, 2010. godine.

Festival je multimedijalnog karaktera. Jedini kriterijum kojim se rukovodi žiri festivala je besmislenost i beskorisnost predstavljene veštine ili umeća u svim vremenima i kulturama.

U selekciji veština biće diskvalifikovane one koje u jednoj kulturi jesu besmislene, ali u nekoj drugoj nisu (kao npr. podrigivanje posle jela). Veštine, dakle, moraju biti besmislene na svakom mestu i u svako vreme.

Pravo na učešće imaju radnici, vojna lica, penzioneri, učenici starijih razreda srednjih škola, studenti, državni službenici, menadžeri i umetnici svih profila, ulični prodavci i zakupci pijačnih tezgi, vlasnici STR-a, SZR-a, SUR-a, nezaposlena lica, vojnici na civilnom služenju vojnog roka, kao i svi koji misle da poseduju dovoljno besmislenih i beskorisnih znanja i veština.

Pravo na učešće nemaju profesionalni političari jer su, prema tumačenju članova žirija, njihova besmislena znanja i veštine van svake konkurencije.

Skupljanje, predstavljanje i dokumentovanje radova obavljaće se u periodu od novembra 2009. do aprila 2010. godine u prostorijama ZMUC-a. Stručni petočlani žiri odlučuje u maju šta je uvršćeno u program Festivala i sve učesnike obaveštava o rasporedu programa Festivala.

Veštine svih učesnika biće dokumentovane i objavljene u zajedničkoj elektronskoj publikaciji, kao beskorisno svedočanstvo jednog besmislenog događaja.

Festival traje od 15. juna do 15. avgusta 2010godine. Veštine će sukcesivno biti predstavljane tokom ovog perioda.

Vaše veštine možete predstaviti lično, preko obučenog predstavnika ili putem snimka, u kom slučaju Vas molimo da snimak (VHS, mpeg, avi) pošaljete na: Zemunski mali umetnički centar - ZMUC, Njegoševa 53, 11080 Zemun ili na gdenic@eunet.rs.

Goran Denić Umetnički direktor festivala

Formular za prijavljivanje za učešće na Letnjem Festivalu beskorisnih i besmislenih veština LFB BV, Srbija 2010

Ime
Prezime
Zanimanje
Godina i mesto rođenja
Mesto boravišta
Telefon (mobilni, fiksni)
Adresa
E mail
Naziv besmislene veštine
Vreme neophodno za izvođenje veštine
Kratak opis veštine (maksimum 50 reči)

BYZANTINA AINIГМАТА

Двојица у једном навалише да бију човека, потпуно га савладаше - ал' двојица три су била.

(борба Јаковљева с анђелом)

Мушко нисмо, ал' и женско недостаје,
умирући рађамо се међусобно.

(дан и ноћ)

Са голога зној се слива, док обучен
од страха се тресе; тркач, опет, стоји.

(крштење у Јордану)


Eto, da zabavljate drustvo, ili devojku, u hladnim novembarskim nocima.

"Vizantijske zagonetke", Balkanske narodne umotvorine, Knjiga 6, SANU, Beograd, 1986 - klasika :)